Zamuckivanje je često izmedju druge i treće godine. Često je nasledno i mnogo je češće kod dečaka nego kod devojčica. Ponekad počinje kao posledica nastojanja da od levorukog deteta napravite desnorukog. Deo mozga koji kontroliše govor blisko je povezan sa delom koji kontroliše ruku čijoj upotrebi osoba prirodno naginje. Ukoliko levoruko dete primoravate da koristi desnu ruku čini se da to zbunjuje nervnu mašineriju za govor. Zamuckivanje u mnogome je povezano sa emocionalnim stanjem deteta, većina slučajeva se odnosi na donekle napetu decu. Neka zamuckuju samo kada su uzbudjena ili kada razgovaraju sa odredjenom osobom. Zamuckivanje se pojačava i kada su roditelji napeta ili ukoliko je dete izloženo velikm stresnim promenama. Zamuckivanju su podložna deca sa kojom se u toku dana mnogo razgovara i pričaju im se priče, koja se podstiču na razgovor i recitovanje pred drugima. Zamuckivanje može da se javi i onda kada roditelj odluči da bude strožiji u pogledu discipline. Zašto je zamuckivanje tako često izmedju druge i treće godine? To je uzrast kada se dete veoma trudi oko govora. Kada je bilo mladje, služilo se kratkim rečenicama oko kojih nije moralo mnogo da razmišlja, ali kada udje u treću godinu, ono nastoji da sastavi duže rečenice da bi izrazilo neke nove ideje. Može počinjati rečenicu tri ili četiri puta, samo da bi se u sred rečenice prekinulo jer ne može da nadje prave reči. Njegovi roditelji, izmoreni stalnim pričanjem ne obraćaju previše pažnje, odsutno ponavljaju "Aha" i nastavljaju sa svojim poslom. Tako se dete dodatno frustrira jer ne uspeva da održi pažnju slušalaca. Moguće je da i svojeglavost koja je karakteristična za ovu prilično napetu fazu razvoja, ima uticaj na govor deteta.

Sta uraditi u vezi sa zamuckivanjem?

Nema razloga za uzbunu, devetoro od desetoro dece koja počnu da zamuckuju izmedju druge i treće godine preraste tu manu za nekoliko meseci ako im pružite i najmanju priliku. Zamuckivanje samo u izuzetnim slučajevima prelazi u hronično.
Katkada dete od dve do tri godine ume da se zabrine zbog mnogo upozoravanja. Majka jednog dvogodišnjeg dečaka uvek pokušava da ga kontroliše time što mu nameće određene misli: " Joco, ne smeš da diraš čika doktorovu lampu, jer ćeš je polomiti, pa čika doktor više neće moći da vidi. " Joca zabrinuto posmatra lampu i mrmlja: " Čika doktor ne može da vidi. " Minut kasnije pokušava da otvori spoljna vrata. Majka ga upozorava : " Ne idi napolje. Joca može da se izgubi i onda mamica više ne može da ga nađe. " Jadni Joca prebira u mislima o ovoj novoj opasnosti i ponavlja: " Mamica ne može da ga nađe ." Nije dobro da dete stalno sluša kako će se nešto loše završiti. Na taj način se podstiče bolesna mašta. Dvogodišnje dete ne bi trebalo mnogo da brine o posledicama svojih postupaka. To je period kada ono mora da uči upravo tako što radi neke stvari i doprinosi da se one dešavaju. Ovim ne želim da kažem da ne treba nikad da opominjete dete, već samo da ne treba da ga navodite na ideje koje prevazilaze njegovu moć poimanja.

Mislim pri tom na preterano savesnog tatu koji smatra da svojoj trogodišnjoj ćerkici treba da daje razumno objašnjenje za sve. Kada je vreme da odu u šetnju nikad mu ne padne na pamet da joj jednostavno obuče jaknicu i izađe sa njom iz kuće. Umesto toga, počinje : " Hajde da ti obučem jaknicu", " NEĆU" , odgovara dete " Ali, baš bi bilo lepo da izađemo i nadišemo se čistog vazduha." Ona je navikla na to da se njen tata oseća obaveznim da joj sve objasni i to je podstiče da se oko svega raspravlja. Zato ga pita : " Zašto ?" Ali ne zato što je to zaista interesuje. " Od svežeg vazduha ćeš biti zdrava i jaka, pa se nećeš razboleti." " ZAŠTO?" Pita ona. I tako se nastavlja, po ceo dan. Ovakve besciljne rasprave i objašnjenja neće doprineti da dete bude sklonije saradnji niti će mu uliti poštovanje prema ocu kao razumnoj osobi. Biće srećnije i osećati se sigurnije uz njega ako on zrači samopouzdanjem i vodi je prijateljski i automatski kroz svakodnevne obaveze.

Dok je dete malo, ne upuštajte se u rasprave već ga jednostavno fizički uklonite iz opasnih situacija ili zabranjenih zona tako što će te mu pažnju skrenuti na nešto zanimljivo ali bezopasno. Kad bude malo starije i već nauči neke stvari, podsetite ga s " NE; NE" bez prizvuka ljutnje u glasu i takodje mu skrenite pažnju na nešto drugo. Ako traži objašnjenje ili razlog, dajte mu kratko i jednostavno. Nemojte misliti da je potrebno da objašnjavate sve što mu nalažete da uradi i ne uradi. Ono zna da je neiskusno i računa na vas da ga sačuvate od opasnosti. Oseća se sigurno ako ga usmeravate, pod uslovom da to činite taktično i bez preterivanja.

Dr Spok " Nega dece "
Ako je vaše dete još veoma malo, a vi od njega očekujete da pospremi svoje igračke nakon igranja, to možete da učinite delom igre: "Velike kocke slažemo ovako, na veliku gomilu, a male ovako, u korpu. A ovde nam je kao bajagi garaža, tu ćemo da ostavimo automobilčiće da spavaju." Sa četiri ili pet godina dete će već imati uvreženu naviku da posprema za sobom i uživaće u tome. Često nećete morati ni da ga podsećate. Ali ako vidite da mu je potrebna pomoć, budite drug i pomozite mu.

Ako trogodišnjem detetu kažete: " Hajde sada lepo pospremi svoje stvari", to zvuči neprijatno. Čak i ako uživa u tome, dajete mu da radi nešto za šta praktično nijedan trogodišnjak nema dovoljno upornosti da uradi do kraja. Šta više, dete tog uzrasta prolazi kroz fazu inaćenja. Ako mu veselo pomognete da spremi svoje igračke, time ne samo da doprinosite stvaranju njegovog pozitivnog stava već i pošteđujete sebe dugotrajnih rasprava.

Obavljanje sitnih poslova i zaduženja često je detetov prvi korak u pravcu odgovornog ponašanja. Ta zaduženja mu pomažu da počne da shvata da je život nešto više od pukog staranja o sebi i da on delom znači brigu o drugima. Uči da se obaveze moraju izvršiti čak i kada nije raspoloženo za to, kao i da je ono dostojan član veće grupe - u ovom slučaju svoje porodice, a kasnije društva kao celine. Bez obzira na to koliko se žali i inati, zaduženja su način da se podstiče njegovo poistovećivanje sa porodicom i savladavanje suštinski važnih lekcija koja će mu biti potrebne u kasnijem životu.
Mala deca hoće da rade mnoge stvari od kojih se isprljaju, a to je dobro za njih. Vole da kopaju po prašini i pesku, gacaju po barama, pljuskaju po vodi u sudoperi. Žele da se valjaju po travi i gnječe rukama blato. Kada imaju priliku da rade ove divne stvari, to obogaćuje njihov duh i postaju toplije osobe, baš kao što lepa muzika ili zaljubljivanje čine odrasle boljim ljudima.

Deca kojoj se večito strogo zabranjuje da isprljaju odeću ili naprave lom i koja ozbiljno shvataju ta upozorenja, postaće suzdržana i podozriva prema stvarima u kojima uživaju. Ukoliko počnu suviše da se plaše prašine, postaće preterano oprezna i sa drugim stvarima i neće se raazviti u slobodne, tople osobe koje umeju da vole, kakve je trebalo da postanu.

Pri tom ne mislim da deci treba dozvoljavati da naprave lom svaki put kad im padne na pamet. Ali, kad morate da ih zaustavite nemojte pokušavati da ih uplašite; prosto im predložite nešto praktičnije. Ako hoće da prave kolače od blata u prazničnim odelima, prvo ih naterajte da se presvuku u staru odeću. Ukoliko se dokopaju neke stare četke i naume da okreče kuću, dajte im da „okreče“ šupu ( s vedrom vode umesto prave boje ) ili pločice u kupatilu.

Dr Bendžamin Spok
Kada se govori o motoričkim veštinama, treba razlikovati krupnu i finu motoriku. Krupna motorika podrazumeva sposobnost izvođenja pokreta ruku, nogu ili tela sa određenom kontrolom. Njen razvoj podstiču razne vrste igre na otvorenom, igre loptom, skakanje, plesanje, plivanje ili trčanje.
S druge strane, fina motorika je sposobnost da se prave precizni, sitni pokreti rukom uz zadržanje dobre koordinacije između prstiju i oka. Fina motorika se razvija rastom - od početnih neposrednih pokušaja deteta da samostalno koristi kašiku, pokreti ruke tj. šake vremenom postaju precizniji, sve do momenta kada dete može da uzme olovku i da je kontroliše. Za uspešno ovladavanje procesom pisanja koje dete čeka u školi, potrebno je najpre razviti finu motoriku mišića šake i pristiju. Dakle, fina motorika je od suštinskog značaja za pisanje, što predstavlja dovoljan razlog da se ta veština razvija i kod kuće, mnogo pre polaska u školu.
Razvoj grafomotorike kod dece se može stimulisati kroz razne igre i vežbe:

- PAPIR je odlično sredstvo za vežbanje: cepkanje i skupljanje tih sitnih papirića je odlična vežba za razvoj tzv. pincentnog hvata. Listanje knjiga, savijanje papira (pravljenje lepeza, jednostavnih origami figura).
- NIZANjE (krupnije perle, makarone, isečene raznobojne slamke)
- Ubacivanje predmeta u mali otvor (novčić u kasicu, slamčica u plastičnu flašicu)
- SECKANjE, makazama (lepljenje, pravljenje kolaža)
- CRTANjE, pisanje, bojenje, pisanje prstom ili štapićem po pesku (u kućnim uslovima može se poslužiti tacna sa grizom)
- VAJANjE testa ili plastelina
- PERTLANjE, zakopčavanje dugmića
- ZATVARANjE poklopaca, zavrtanje
- SLAGANjE drvenih ili mekanih kocki
- SLAGANjE BOCKALICA

Ovakve aktivnosti treba da budu deo svakodnevne igre deteta jer doprinose jačanju mišića šake, njene spretnosti, razvijanju koordinacije oko - ruka, razvoju opažanja i koncentracije što je preduslov savladavanju veštine pisanja.
San je apsolutno neophodan
Zdrav san je ključna pretpostavka normalnog rasta i razvoja dece. Ovo važi za sve uzraste. Znate onu sintagmu: “u snu dete raste”. To je zapravo tačno. Pokazalo se da hormon rasta “radi” najbolje dok deca spavaju. Tako, kod dece sa malim rastom, kojima nedostaje ovaj hormon, terapija hormonom rasta se sprovodi noću!
San je potreban i da se ceo organizam odmori od napornog dana. Znamo da deca najbolje spavaju posle dobre šetnje ili igre – logično.
Spavanje je bitno i za normalan razvoj intelektualnih funkcija deteta. Studije koje su se bavile nespavanjem kod odraslih pokazale su da (pored nervoze) ljudi sa manjkom sna drastično teže uče, pažnja im je “rasuta”, a i ono što su naučili lako zaboravljaju.
Pokazalo se da je spavanje važno i za zdrav imunitet! Ljudi koji “hronično” malo spavaju imaju veće šanse da se razbole od virusnih (i drugih) infekcija! Ovo se može primeniti i kod dece – bez dovoljno sna nema dobrog imuniteta.

Obnova energije
Počevši od druge, a posebno treće godine, deca smatraju sebe "velikom" i očekuju odgovarajući tretman. Ali, ne treba zaboraviti da je za taj uzrast karakteristična i faza prkosa, inaćenja, pa mališani ne žele da prestanu da se igraju, da odu na kupanje, još manje u krevet... Problem se javlja kada roditelji na kraju popuste. Nažalost, danas mnogi od njih, da bi izbegli sukob - udovoljavaju deci, posebno kada je reč o vremenu za spavanje. Time zanemaruju svoju dužnost: ne pomažu im da se pridržavaju rutine, odnosno da deca odlaze na spavanje u određeno vreme, bez oklevanja. Poslepodnevni odmor je psihološka potreba, nužna u svakom životnom dobu, a posebno u ranom. Dvogodišnje dete je pravi "zvrk", koji troši mnogo energije, naročito dok istražuje svet oko sebe. Zbog toga mu je potrebna velika količina sna da obnovi snagu: po pravilu, dvanaest sati noću, i jedan do dva sata tokom dana.
Muzika je deo života svih nas od samog početka. Uspavanke se pevaju bebama u svim delovima sveta, a jasno je i da sve kulture imaju vlastitu narodnu muziku. Stvaranje muzike kao da je deo ljudskosti.
Medjutim, kada je reč o važnosti koju muzika ima za decu, ima tu više od onoga što se čuje. Devedesetih godina prošlog veka naučnici su došli do iznenadjujućeg otkrića: deca predškolskog uzrasta koja su išla na časove klavira ili pevanja, bila su bolja u rešavanju lavirinta, crtanju geometrijskih likova, kopiranju šara, a i u matematici i razmišljanju su bila bolja od dece bez muzičkog obrazovanja. Kako je to moguće? Kao prvo, znamo da muziku obradjuje prvenstveno desna strana mozga, u kojoj se nalaze i matematička sposobnost, dar za razmišljanje i orijentacija u prostoru. U ranom detinjstvu muzika može da predstavlja vežbu za desnu stranu mozga, što se isplaćuje u vidu njenog kasnijeg, boljeg, opšteg funkcionisanja. To je još jedan primer kako rana iskustva imaju uticaja na rast i razvoj mozga.
Praktična primena ovih otkrića jasne su koliko i zabavne: bebe i mala deca slušaju muziku od prvih meseci. U najranijem detinjstvu to može da deluje poput uspavanke koju im roditelji pevaju pred spavanje, pesama koje im pevaju dok ih drže na rukama ili puštanjem muzike sa traka koju slušaju dok leže u krevetiću. Kada bude malo starije, malo dete se može uključivati u muzičke igre, kao što su : " Ringe, ringe, raja" , "Kolariću - paniću" i sl. Dajte mu klavir - igračku ili ksilofon da "svira" na njima.
Najbolji način da vaše dete nauči da voli muziku jeste da je učinite delom svog svakodnevnog života. Idite zajedno na koncerte. Pevajte zajedno u kolima, uz muziku sa radija. Zaplešite u dnevnoj sobi kada god vas raspoloženje ponese. Ljubav prema muzici je poklon koji možete dati detetu, a koji će se kasnije na više načina isplaćivati kroz ceo njegov život.  U našem vrtiću pevanje, igranje, slušanje instrumentalne, klasične muzike je deo svakodnevnice.
Psiholozi tvrde da su igre na snegu vrlo stimulativne za dečiju maštu, pogotovo pravljenje Sneška Belića, tog simpatičnog čikice koji je neizostavni deo svakog detinjstva. Sankanje, grudvanje i trčanje po snegu mališanu će sigurno obezbediti potrebnu fizičku aktivnost i bolji san, ali pravljenje figura od snega razvijaće njihovu maštu i kreativnost.
Ako pravite Sneška, dozvolite detetu da uzme sve potrebne rekvizite ( šerpu, šal, metlu, obaveznu šargarepu umesto nosa, dugmiće za oči....). Pričajte mu kako ste vi pravili Sneška kada ste bili mali, kako vas je svakog jutra čekao ispred kuće, sve dok se jednog dana nije otopio pod toplim prolećnim suncem.... Ukoliko mališan želi da napravi drugačijeg Sneška, koji ne liči na standardnog, nemojte da ga sprečavate. Neka se igra svojom maštom i neka pravi šta god poželi. Kada "savlada" pravljenje Sneška, možete se dalje igrati i praviti torte od snega, iglo, ukrase.... Ako se dogodi da se Sneško otopi ili ga neko sruši, pokušajte dete da oraspoložite tako što ćete napraviti novog ili mu objasniti zašto se sneg topi.
Kad deca od tri ili četiri godine ispričaju izmišljenu priču, ona ne lažu u onom smislu kojem odrasli tumače kao laž. Njima je njihova mašta vrlo živopisna. Nisu sigurni gde prestaje stvarno, a počinje nestvarno. Zbog toga vole kad im čitate ili pričate priče. Zbog toga se plaše nasilnih scena na televiziji i u filmovima i ne bi trebali ni da ih gledaju.

Nema potrebe da grdite dete ili terate da se oseća krivim ako ponekad izmišlja priču. Nema potrebe ni da brinete,sve dok je ono inače druželjubivo i srećno u društvu druge dece. S druge strane,ako veći deo dana provodi pričajući o zamišljenim drugarima ili avanturama, a ne kroz igru već kao da u to zaista veruje,postavlja se pitanje da li je zadovoljno svojim stvarnim životom. Delimično možete to izlečiti time što ćete ga uključiti u grupu vršnjaka s kojima može da se igra i pomoći mu da uživa u tome. Drugo pitanje da li ima dovoljno opušten i ležeran odnos sa roditeljima.

Deci je potrebno da ih grlite i da ih nosite na ramenima. Moraju da učestvuju u šalama i prijateljskim razgovorima svojih roditelja.Ako su odrasli oko njih suzdržani, deca sanjaju o prijatnim i punim razumevanja drugovima za igru, baš kao što gladan čovek sanja čokoladu. Ako roditelji često grde dete, ono će izmisliti nevaljalog drugara kojeg će kriviti za sve ono loše što su uradili ili barem priželjkuju da urade.
Bio jednom jedan dečak koji nije hteo da jede voće i povrće, niti da pere ruke. Jednog dana izašao je u park. Igrao se u pesku, ljuljao i klackao. " gospođa Štroka Smrdić " Videvši dečaka, pomislila je, staću na njegovu ruku možda mi se posreći. Tako je i uradila. Skočila je na dečakov prst i kako je bila vrlo mala dečak je nije ni primetio. Vratio se iz parka, nije oprao ruke a prsti su već pronašli put do njegovih usta. Štroka je to iskoristila i za tili čas se našla u njima. " o, kakav divan stan "rekla je. " ovde nema nikog osim mene. Divno, ja ću se ovde nastaniti i provesti zimu, ali mi je malo hladno, znam, upaliću šporet". Razbuktala se vatra, Štroka uživa, a dečak gori od temperature. Divno sam se ogrejala, pomisli Štroka, a sada sam gladna. Razgledala je dečakovo grlo, gricnula komadić i stavila u šerpu da se kuva. Iz šerpe je izletela para, a dečaku je od toga počeo da curi nos i suze oči. Razboleo se. Sledećeg proleća taj isti dečak izašao je u onaj isti park i naišao na onu istu Štroku. " Aha, eno onog malog što ne jede voće i povrće, u organizmu nema ni malo vitamina a ni ruke ne pere". Utom je dečak zinuo i Štroka uđe u usta. Nije znala da je dečak počeo redovno da jede i da su joj šanse da napravi štetu nikakve. Taman se dohvatila šporeta; kada na nju skoči velika kuca po imenu Vitaminko, izujeda je i ona pobeže u nadi da će možda naći neko dete koje ne sluša mamu, vaspitače i sestru, ne jede zdravu hranu i beži od sapuna
Marija Montesori je bila veliki pedagog i mnogo je pomagala da se promeni stav u vaspitanju dece u 20. veku. Poznata je po tome što je formulisala kratke ali upečatljive zapovesti za roditelje. One su sažete, ali prepune mudrosti. savetujemo da ih i vi pročitate barem jednom godišnje.

1. Deca uče iz onog što ih okružuje.
2. Ako dete često grdimo, ono uči kako da osuđuje druge.
3. Ako dete često hvalimo, ono uči kako da ceni druge.
4. Ako prema detetu pokazujemo neprijateljstvo, naučiće da se bije.
5. Ako ste iskreni sa svojim detetom, ono će naučiti šta znači pravednost.
6. Ako dete često ismevate, ono postaje stidljivo.
7.Ako se dete oseća sigurno, ono uči da veruje ljudima.
8. Ako detetu previše često govorimo " Sram te bilo " , ono će naučiti da se uvek oseća krivim.
9. Ako se dete često ohrabruje, ono će imati veliko samopouzdanje.
10. Ako detetu pružate podršku, biće samouvereno.
11. Ako dete živi u prijateljskom okruženju i oseća da drugima treba, naučiće kako da nađe ljubav.
12. Nikada nemojte da pričate loše o detetu, bilo u ili van njegovog prisustva.
13. Koncentrišite se na to da razvijate dobro u svom detetu. Tako neće biti mesta za loše.
14. Uvek saslušajte i odgovorite na dečija pitanja i molbe ukoliko vam se ono obrati.
15. Poštujte dete čak i kada napravi grešku. Tako će vrlo brzo moći da ispravi svoju grešku.
16. Uvek budite spremni da pomognete detetu kojem je potrebna pomoć i da se povučete u stranu kada vidite da se snalazi.
17. Pomozite detetu da rano ovlada stvarima. To ćete učiniti tako što ćete se pobrinuti da je svet oko njega ispunjen pozitivnošću, mirom i ljubavlju.
18. Uvek se lepo ponašajte pred detetom. Pokažite mu kako da postane najbolja osoba koja može biti.
19. Poštujte dete koje odmara, posmatra aktivnost druge dece ili razmišlja o nečemu što je radilo.
Nemoj te mu se obraćati niti ga terati na neku drugu vrstu aktivnosti.